Nature photography by Dragisa Savic Nature photography by Dragisa Savic

Nature Photography by Dragiša Savić

 

MENU

     
 

Spermophilus citellus (Linnaeus, 1766) - tekunica

« previous thunbnails

 
 

 
 

Fruška gora (Neradin), 2011.

 
 

 
 

Fruška gora (Neradin), 2011.

 
     
   

Tekunica je sisar iz reda glodara. To je veoma ljupka životinja dužine 20-ak cm, kratkog repa (5,5-7,5 cm), malenih ušiju i krupnih očiju, smeđesive boje. Njen izgled karakteriše poza "svećice", kada životnja sedi na zadnjim nogama i uspravljenog trupa osmatra okolinu. Ova vrsta rasprostranjena je u jugoistočnom delu srednje Evrope. Jedini je predstavnik svoga roda kod nas. U našoj zemlji nastanjuje prvenstveno Vojvodinu, dok je u ostalom delu Srbije znatno ređa

Ova veoma ljupka životinja je tipični stanovnik stepskih predela. U Vojvodini živi na pašnjacima i utrinama uz puteve, nasipima i ostalim neobrađivanim zemljištima. Ne nastanjuje poljoprivredne kulture, već ih posećuje samo u obodnim delovima.  Na planinama tekunice žive većinom na jako devastiranim pašnjacima  sa niskom zeljastom vegetacijom.

Ovaj glodar je društvena životinja - živi u kolonijama u kojima su susedi često veoma blizu. Svaka jedinka ima pod zemljom svoju jazbinu sa gnezdom, čija dubina zavisi  od tipa zemljišta i klimatskih prilika. U najdubljem delu trajne jazbine nalazi se komora, manje više pravilnog loptastog oblika, čiji su zidovi obloženi suvim delovima biljaka. U jesen, u pripremi za zimski san, tekunica zatrpava ulaz u jazbinu zemljom do koje je došla najčešće kopajući hodnik koso ili okomito naviše, te se tako više godina korišć}ena jazbina usložnjava dodavanjem novih hodnika, prolaza i otvora. 

Na mestima gde se hrane, tekunice prave i privremene jazbine, jednostavne hodnike dužine od 25 cm do 2-3 metra, u koje se sklanjaju u slučaju opasnosti. Kako je tekunica, kao dnevna životinja, čest plen ptica grabljivica, uvek je u koloniji, u vreme kada su životinje na površini, nekoliko jedinki na straži, osmatrajući, u pozi "svećice", i prodornim piskom upozoravajući ostale na potencijalnu opasnost. Na znak opasnosti tekunice munjevito uleću u najbližu jazbinu. U privremenim jazbinama životinje se zadržavaju dok opasnost ne prođe.

Tekunica je prezimar, čija hibernacija traje, u zavisnosti od uzrasta i pola, od kraja leta do proleća. Buđenje iz zimskog sna počinje u Južnom Banatu krajem februara i traje do početka aprila, dok se u planinskim krajevima životinje bude kasnije. Prvi se bude stari, zatim mladi  mužjaci, dok se prve ženke pojavlju početkom treće dekade marta. Buđenjem mladih ženki završava se izlazak iz hibernacije cele populacije. U planinskim krajevima bu|đnje tekunica počinje znatno kasnije i kraće traje. Tokom juna i jula sve tekunice su veoma aktivne, uključujući i već samostalne mlade jedinke. Krajem jula i u avgustu, aktivnost, naročito starih primeraka, počinje da opada. U drugoj polovini avgusta stari mužjaci, koji su najugojeniji, počinju da padaju u san, stare ženke se povlače kasnije - do polovine septembra, dok mladunci počinju hibernaciju u prvoj polovini oktobra. Krajem oktobra, u Južnom Banatu se više ne viđaju aktivne tekunice.

Prvih dana aktivnosti posle zimskog sna životinje se zadržavaju na površini svega nekoliko sati, samo u najtoplijim dnevnim časovima, da bi postepeno, sa porastom dnevne temperature sve duže ostajale aktivne.

Tekunice u našim krajevima imaju mladunce samo jedanput godišnje. Parenje počinje  5-6 dana nakon buđenja ženki i traje oko 20-ak dana  u ravničarskim, a od 5-12 dana u planinskim populacijama. Broj mladunaca je 3-8 (veći je u planinskim nego u ravničarskim krajevima). Bremenitost traje oko mesec dana, te se u Južnom Banatu prvi mladi rađaju u trećoj dekadi aprila i koćenje traje do polovima maja. Mladunci, u početku slepi, zadržavaju se u gnezdu do mesec dana, kada počinju da izlaze na površinu, već naviknuti na zelenu hranu, koju im je  majka postepeno donosila u jazbinu. Period dojenja traje oko 6 nedelja, nakon čega mladunci napuštaju dom  i raseljavaju se, zauzimajući najšešće jazbine sa gnezdom koje nemaju stalnog domaćina.

Tekunica je biljojed. Hrani se zelenim delovima,  cvetom i semenom, kao i lukovicama zeljastih biljaka. Životinjsku komponentu ishrane pretstavljaju prvenstveno različiti insekti, a dešava se da tekunica pojede guštera, jaja ili mladunce ptica koje, poput ševe, gnezde na zemlji.

Poljoprivredne kulture - žitarice, kukuruz, suncokret, su za tekunicu, samo  u pojedinim fazama rasta i sazrevanja biljaka, značajan izvor sezonske hrane. Izuzetak je lucerka, kojom se ovaj glodar hrani  tokom cele godine. Pošto je prezimar, tekunica ne pravi zalihe hrane u svojim gnezdima.

Tridesetih godina ovoga veka tekunica je, kod nas smatrana značajnom poljoprivrednom štetočinom, te u poljoprivrednoj literaturi postoje brojne preporuke za borbu protiv ovog glodara. Pri tome se moramo potsetiti činjenice da su u to vreme oranične površine bile podeljene u manje parcele  zasejavane različitim poljoprivrednim kulturama,  koje su rasle i sazrevale tokom cele godine. Tako su se tekunice, koje su nastanjivale obodna područja, utrine i travnate trake uz puteve, tokom cele sezone svoje aktivnosti,  hranile na  njivama, pričinjavajući znatne štete usevima.

No, već posle 50-ih godina, kada započinje ukrupnjavanje oraničnih parcela i sejanje monokultura na velikim površinama, tekunice se samo kratak vremenski period u toku godine hrani na ivičnim delovima polja do dubine od nekoliko metara. Tako savremena poljoprivreda, ne samo da praktično eliminiše štete od tekunica, nego i značajno utiče na smanjenje brojnosti, kao  i potpuno nestajanje mnogih lokalnih populacija ove vrste u većem delu  Vojvodine.

S druge strane, nestajanje tekunice i dostizanje sadašnjeg statusa retke i ugrožene životinje, uzrokovano je i  povlačenjem ekstenzivnog stočarstva, a posebno ovčarstva. Seoskih pašnjaka je u Vojvodini ostalo veoma malo, a tipična stepa - izvorno stanište tekunice, očuvana je još samo fragmentarno, na veoma malim površinama.

Pri tome, nestajanje ove vrste nije samo osiromašenje genetskog fonda sisara, već i  ugrožavanje opstanka određenih ptica grabljivica za koje je tekunica hrana od vitalnog značaja. Među njima je i veoma redak orao krstaš, banatski soko i mnoge druge. Tako gubitak  jedne karike u lancu ishrane dovodi i do značajnog smanjenja ukupne biološke raznovrsnosti.

Pored uloge tekunice u funkcionisanju životnih zajednica čiji je član, ne može se zanemariti neposredni interes čoveka za ovu vrstu. Ova životinja je, u vreme kada je bila široko rasprostranjena i brojna, korišćena u ljudskoj ishrani (kod nas naročito u Sremu), a od ugojenih tekunica pravljen je i domaći sapun. Do danas je prisutan njen višestuki naučni značaj. Kao prezimar, sa specifičnom ekofiziologijom, objekat  je mnogih laboratorijskih istraživanja. Brojni radovi o termoregulaciji i termogenezi rezultat su istraživanja ovoga sisara.

Kao i u većini evropskih zemalja, tekunica je u Srbiji zaštićena  zakonom kao prirodna retkost, a nalazi se i na preliminarnoj listi vrsta kičmenjaka za Crvenu knjigu Srbije. Očuvanje ove vrste, kod nas, moguće je jedino zaštitom njenih staništa i lokalnih populacija, kako kroz posebne programe zaštite biodiverziteta, tako i  preko adekvatnog upravljanja i korišćenja već zaštićenih prirodnih dobara.

(tekst: Vesna Habijan-Mikeš)

 

   

Copyright © Dragiša Savić. All rights reserved.