FLORA

      Bryophyta

      Pteridophyta

      Gymnospermae

      Dicotiledones

      Monocotiledones

  GALS & MINERS

  FAUNA

     Mollusca

     Plathyhelminthes

     Bryozoa

     Annelida

     Nematomorpha

     Crustacea

     Myriapoda

     Arachnida

     Entognatha

     Insecta

     Amphibia

     Reptilia

     Aves

     Mammalia

  CHROMISTA

     Oomycota

  PROTOZOA

     Amoebozoa

  FUNGI

     Entomophthoromycota

     Mucoromycota

     Ascomycota

     Basidiomycota

  LANDSCAPES

  CONTACT

  NEW

POVRATAK BELOGLAVOG SUPA U SRBIJI

 Bratislav GRUBAČ

U savremenom periodu mnoge biljne i životinjske vrste u svetu zauvek nestaju ili se njihova brojnost dramatično smanjuje usled ljudske ekspanzije i destruktivnosti. Takođe, i u Srbiji,  neke vrste su već isčezle, a  brojnim vrstama preti nestajanje usled negativnog ljudskog uticaja. Ipak, u aktivnostima koje se čine radi zaštite ugroženih vrsta, neke od njih su posle velikih napora spašene i njihova brojnost je povećana. Jedna od takvih uspešnih akcija bila je zaštita beloglavog supa u Srbiji. Ona je izuuzetan primer jedne  uspešne borbe za spašavanje ove veličanstvene ptice i predstavlja simbol uspeha zaštite vrsta u Srbiji.    

Beloglavi sup Gyps fulvus je jedna od vrsta ptica grabljivica koja pripada grupi (podfamiliji) lešinara Staroga sveta Aegypiinae i rodu supova Gyps kome pripada sedam vrsta. Svi oni imaju sličnu građu, izgled i ponašanje prilagođeno načinu života vezanim za ishranu uginulim krupnim i srednjim sisarima. Svi supovi su zbog svog načina života (posebno ishrane uginulim životinjama i ljudima) oduvek bili predmet raznih neobičnih verovanja, legendi i obožavanja kod raznih naroda i religija u oblastima koje nastanjuju. U nekim delovima Azije, kao na primer na Tibetu, ljudi se uobičajeno sahranjuju “nebeskom” ili ”ptičjom” sahranom. Njihova tela  daju se svetim pticama  (supovima i drugim lešinarima) da ih pojedu. Ishrana supova uginulim telima ljudi spada u jedan od najboljih ekoloških načina sahranjivanja na svetu. U srednjevekovnoj Srbiji, kao i Vizantiji, figura dvoglavog beloglavog supa nalazila se na grbu kao simbol snage i moći.   

Beloglavi sup je veličanstvena ptica koja spada u  jednu od najvećih recentnih ptica na svetu.  Dužina njegovog tela se kreće od  95 do 110 cm, a raspon krila dostiže od 240 do 280 cm. Težina tela prosečno se kreće između 7.5 i 8.5 kg, mada  maksimalno dostiže do 15 kg. Dužica oka je žutosmeđa. On ima veliki, snažan i slabo zakrivljen kljun. Dug je od 4.9 do 5.6 cm. Boja kljuna varira od smeđežute do sivožute. Voskovica je olovnosive boje. Ima dug vrat koji je pokriven čekinjastim perjem. U osnovi vrata nalazi se karakteristična “kragna” ili okovratnik koji se sastoji iz beličastog, gustog i čekinjastog perja. Ima kratak i zaokrugljen  rep koji je sastavljen od 14 pera. Boja perja na leđnoj/dorzalnoj strani (perje ogrtača, leđa, pokrovna pera krila i dr.) varira od smeđe do sivožute. Sa ventralne strane perje je smeđecrvene boje sa belim šarama oko osovine (badrljice) pera. Krila su široka i duga. Velika letna pera krila su crna do crnosmeđa a mala letna pera su više smeđe boje. Noge su mu relativno kratke. Pisak i prsti su sive boje. Kandže su slabe i nisu prilagođene za hvatanje i ubijanje plena kao kod drugih grabljivica. Nokti su crne boje.

Mladunci i mlade jedinke (immaturusi) se (nešto ili malo) razlikuju od odraslih jedinki. Operjani mladunci ili poletarci (u prvoj godini) se razlikuju po kragni (koja je kod njih sagrađena od špicastog  tamnosmeđeg perja), boji pokrovnog perja na telu (koje je nešto tamnije crvenkastosmeđe), tamnosmeđim očima  i crnom kljunu. Mladunci poprimaju odeću i potpuni izgled odraslih jedinki sa starošću od sedam godina. Mlade jedinke od druge do sedme godine postepeno menjaju boju odeću i poprimaju izgled oraslih jeidnki. Jedan beloglavi sup je najduže živeo 55 godina u zoološkom vrtu u Salzburgu. 

Beloglavi sup naseljava područja Južne Evrope, delove Severne Afrike (Atlas i severoistočni Egipat), Bliski Istok (izuzev Arabijskog poluostrva) i široko područje Azije (na severu do južnih delova Altaja, na istoku do Gansa i Nan Šana i na jugu granica areala se kreće od Sinaja, preko Irana, Avganistana, Belučistana, severopadane Indije do Nepala). Neke, uglavnom negnezdeće, ptice migriraju do Senegala, Etiopije, Arabije, Somalije i Severne Indije.

Beloglavi sup je ptica toplijih mediteranskih i submediteranskih oblasti. Uglavnom, sreće se na otvorenim i suvim oblastima od obale mora do planinskih oblasti. Gnezdi na stenovitim liticama od obale mora do  oko 1300 m nv. U potrazi za hranom sreće se najščešće iznad pašnjaka, kamenjara i stena i drugih (otvorenih i poluotvorenih) staništa. U letnjem periodu negnezdeće ptice odlaze i zadržavaju se i na visokoplaninskim oblastima Balkana do oko 2500 m gde se zadržava stoka. Hoće da sleće na smetlišta i puteve gde se nalazi uginula stoka ili klanični otpad.

Beloglavi sup se hrani isključivo uginulim životinjama. Uglavnom, to su uginuli krupni i srednji sisari. Veoma retko jede druge uginule kičmenjake (ponekad ptice, gmizavce i ribe). Istraživanja ishrane na Balkanu pokazuju da su to uglavnom ostaci uginule stoke (ovce, koze, krave, konji, magarci, svinje), domaćih i divljih sisara (pasa, vukova, lisice, divokoza, jelena, divljih svinja i dr.). Ptice jedu uglavnom mekana tkiva (uglavnom mišiće i tkiva ununtrašnjih organa). Ptice prosečno jedu oko 500 g dnevno. Količina hrane po obroku veoma varira. Ptice mogu uneti često veliku količinu hrane u jednom obroku (do 2 kg).

Ishrana beloglavog supa uginulom stokom i drugim domaćim i divljim životinjama predstavlja idealan način otklanjanja leševa. Ona doprinosi sprečavanju širenja raznih zaraza i omogućava normalno kruženje biogenih materija u prirodi.   

Jato beloglavih supova zajednički traži i jede hranu. Plen otkrivaju  pomoću čula vida koje je veoma razvijeno kao kod drugih ptica grabljivica. U potrazi za hranom preleću velike distance u jedrećem i klizećem letu. Udaljavaju se do oko 50-60 km od kolonije i dnevno prelaze oko 200 km. Ptice dok lete prate kretanje drugih beloglavih supova i lešinara. Oko uginule životinje se često okuplja veći broj jedinki. Između njih nastaje kompeticija koja je praćena sukobima koji dovode do uspostavljanja socijalne hijerarhije. Prvo jedu dominantne jedinke koje su najagresivnije, zatim slede “kandidati” (to su ptice koje stoje i jedu posle dominantnih jedinki) i “masa” (koju čini ostale ptice) koje jedu na kraju kada se kandidati udalje. Beloglavi supovi su često susreći u sukobljavaju oko hrane i sa drugim vrstama lešinara i nekrofagim vrstama ptica i sisara. Vuk, pas i crni lešinar su  dominantni kada se nađu zajedno sa beloglavim supovima na hrani. Ipak, beloglavi sup je dominantan nad ostalim vrstama (kao što su bela kanja, gavranovi i druge korvide). Ponekad, suri orlovi i bradani hoće da napadnu pojedinačne ili manje grupe supove i često su dominantni nad njima, mada velike grupe izbegavaju.

Beloglavi sup živi i gnezdi u manjim ili većim jatima ili kolonijama. Brojnost kolonija varira od nekoliko do nekoliko stotina parova. Slučajevi postojanja izolovanih parova su retki i uglavnom se radi o kolonijama u nestajanju.

Beloglavi sup gnezdi najčešće (uglavnom) u manjim potkapinama i terasama na nepristupačnim stenovitim liticama. Gnezda na drveću su veoma retka. Uglavnom gnezdi  tradicionalno na istim mestima i koristi ista gnezda više godina. Gnezda beloglavog supa su zauzeta skoro cele godine jer ih ptice koriste izvan sezone gnežđenja kao mesta dnevnog i noćnog odmora. Pravo zauzimanje teritorija počinje rano tokom novembra-decembra. Kolektivne vazdušne parade jata  supova se mogu videti tokom cele godine. Ipak, one su posebno intenzivne i spektakularne tokom decembra i januara kada imaju karakter svadbenih parada. Parovi se okupljaju u jato koje zajednički jedri  i posle toga ptice se odvajaju u manje grupe i parove koje izvode klizeći let. Parada se završava letom para pri čemu jedna ptica sledi drugu a zatim lete zajedno na veoma malom rastojanju krilo uz krilo ili jedan iznad drugog.  Posle toga ptice sleću u gnezdo ili na odmorište. Parada je uglavnom praćena parenjem. Parenju uobičajeno predhodi ritual “pozdravljanja”. Parenje traje prosečno 35 sekudne (ponekad i preko 1 minuta). Regularna izgradnja gnezda se odvija pre polaganja jaja uglavnom tokom januara i februara. U gradnji gnezda učestvuju oba pola. Gnezdo beloglavog supa je relativno malo. Prečnik je oko 60-70 cm. Ono je plitko i dubina varira od 10 do 25 cm. Sagrađeno je od sasušenih stabljika zeljastih biljaka. Retko, neka gnezda imaju u svojoj osnovi suve grane a kao fini materijal suvu travu. Ptice/ženke na centralnom Balkanu polažu jaja od kraja januara (kao najranije) do početka marta (kao najkasnije). Leglo čini isključivo jedno veliko belo jaje. Prosečna dimenzija jajeta je 92 x 70 mm. Težina se kreće oko 250 grama. Ležanje na jajima traje oko 48-54 dana. Na jajima leže/inkubiraju oba pola. Tokom dana polovi se smenjuju jednom ili dva puta. Smenjivanje ne gnezdu je praćeno paradom “pozdravljanja” – s glavama dole spuštenim. Izleganje se odigrava od početka aprila do početka maja. Tek izleženi mladunci su pokriveni beličastim paperjem. Operjavanje počinje sa starošću od oko pet-šest nedelja. Proces razvića i rastenja je spor u odnosu na druge ptice. U periodu do početka operjavanja oni su veoma zavisni od roditelja koji veći deo vremena dežuraju/čuvaju svog mladunca (ponekad i kod operjanih mladunaca starih oko 10 nedelja). Oba pola dežuraju kraj mladunca. Mladunca hrane povraćanjem kašastog sadržaja iz voljke.   

Mladunci prvi put poleću sa starošću od oko 4 meseca (prema proceni od oko 113 do 126 dana). Prvo poletanje na Centralnom Balkanu odvija se od početka jula (kao najranije) i 20. avgusta (kao najkasnije). Uglavnom mladunci poleću od oko sredine do kraja jula. Posle poletanja oni ostaju nekoliko nedelja zajedno sa roditeljima. Posle oko 8-10 nedelja oni napuštaju roditelje i koloniju u kojoj su rođeni i migriraju prema južnim-jugoistočnim delovima Balkana, Bliskog istoka i do Severne Afrike.

Uspešnost gnežđenja beloglavog supa je mala. Ptice prosečno podižu od oko 0.5 do 0.8 mladunaca godišnje. Takođe, veliki broj mladunaca strada u prvoj godini života. Posle nekoliko godina preživele jedinke se vraćaju u koloniju u kojoj su rođeni.

Beloglavi sup se danas još uvek smatra ugroženom vrstom na Balkanu i nekim drugim delovima areala. Na Balkanu, njegova je brojnost je zadnjih godina porasla u Srbiji na oko 130 parova. Ipak, njegova brojnost je zadnjih godine u manjem padu  u Grčkoj (oko 140-180 parova), u Hrvatskoj (oko 90 parova), u Makedoniji (oko 20-25 parova) i Bugarskoj (20-30 parova). Ova vrsta je sasvim isčezla u Rumuniji, Bosni i Hercegovini i verovatno Albaniji usled trovanja i ubijanja. Generalno, situacija u Evropi je povoljna jer je brojnost vrste veoma porasla u Španiji (oko 18.000 parova), u Francuskoj (oko 700 parova)  i Portugaliji (oko 270 parova) posle velikih akcija zaštite ove vrste tokom nekoliko zadnjih decenija.

Glavna opasnost za beloglavog supa predstavljaju akcije trovanja vukova i drugih zveri/karnivora (pasa lutalica, lisica itd.). U prošlosti, od kraja 19. veka pa do posle drugog svetskog rata, takve akcije su izvođene legalno i bile su glavni uzrok velikog smanjenja brojnosti beloglavog supa na Balkanu, drugim delovima Evrope i areala.  U Srbiji prve akcije trovanja vukova izvedene su u Vojvodini početkom 20. veka. Kasnije, velike legalne akcije trovanja vukova strihninom i cijanovodonikom su izvedene posle drugog svetskog rata (1947-1976). Tokom ovih akcija dolazi do masovnog nestajanja beloglavog supa i drugih lešinara širom Srbije i drugih delova bivše Jugoslavije. Vrsta je već krajem šesdesetih došla u kritičnu fazu nestajanja. Ostale su samo tri manje kolonije u jugoazapadnoj Srbiji (klisura Trešnjice i klisura Uvac i moguće Mileševke). Kasnije, i pored zabrane trovanja, događale su se povremene akcije trovanja. Dolazilo je do daljeg smanjenja brojnosti beloglavih supova u poslednjim kolonijama. Tokom poslednjih nekoliko godina nisu zabeleženi slučajevi trovanja beloglavih supova, mada je bilo sporadičnih slučajeva trovanja vukova i pasa. Ipak, trovanje ostaje i dalje velika potencijalna opasnost u Srbiji, na Balkanu i drugim delovima areala. Brojnost ove vrste u drugim delovima (Makedonija, Hrvatska i Grčka) opada uglavnom usled trovanja i delimično ubijanja.

Ubijanje je jedna od opasnosti za beloglavog supa u mnogim oblastima Srbije, Balkana, Evrope i areala u prošlosti i delimično i u savremenom periodu. Posle administrativne zaštite i posebno intenzivirane edukacije ubijanje je u Srbiji veoma smanjeno. Danas, lovci  na područjima na kojima ove ptice  žive na njih ne pucaju.  

Smanjenje izvora ishrane predstavlja jedan od većih problem zaštite ove vrste u Srbiji i  na Balkanu. Velika redukcija stočarstva i veterinarske mere otklanjanja (zakopavanja) uginule stoke su glavni razlozi. Takođe, redukcija lovne divljači (krupnih i srednjih sisara) ima negativan efekat na ovu vrstu zvog gubitka dopunskih izvora ishrane.

Postoje i druge brojne opasnosti i  negativni uticaji na beloglavog supa, kao što su degradacija staništa, elektrokucija, upotreba zamki, pljačke gnezda i uznemiravanje. Izgradnja kamenoloma, puteva, raznih drugih objekata, uništravanje pašnjaka i dr. predstavljaju glavne oblike degradacije staništa. Stradanje ptica na dalekovodima i ostalim vodovima je prisutno u nepoznatom obimu i predstavlja veliki problem usled neracionalne izgradnje visoko- i niskonaponskih mreža i linija i drugih vodova u oblastima gde ove vrste žive ili je planirana njihova reintrodukcija. Moguća ili planirana izgradnja vetrenjača i vojnih aerodroma u blizini kolonija predstavlja bi novu opasnost, koja bi mogla da ima kakastrofalne posledice po ovu i mnoge druge vrste. Pljačke gnezda i zamke predstavljaju potencijalnu opasnost koja je ranijem periodu bila više izražena. 

Posle velikog pada brojnosti beloglavog supa u Srbiji posle II svetskog rata započele su prve akcije spašavanja vrste. Vrsta je prvi puta administrativno zaštićena kao korisna za poljoprivredu i šumarstvo 1950. Prva istraživanja i prve akcije zaštite započele su krajem šesdesetih godina prošlog veka. Tada je utvrđeno da u klisuri Uvca živi oko 25 parova beloglavih supova. Prvi rezervat za beloglavog supa “Pavlovića Brod”  proglašen je 1971. Druga manja kolonija beloglavih supova u klisuri Trešnjice otkrivena je 1972. U njoj je tada postojalo oko 8 parova. Brojnost beloglavih supova je i dalje padala usled povremenih trovanja i nedostatka hrane (tokom zimskog perioda). 1989. je brojnost beloglavog supa iznosila oko dvadesetak parova i tada je odlučeno da se  pristupi  dopunskoj ishrani (u zimskim mesecima) izgradnjom dva hranilišta u postojećim kolonijama. Grupa entuzijasta, stručnjaka i građana, okuplja se i formira prvu nevladinu organizaciju “Fond za zaštitu beloglavog supa “Gyps fulvus” u Valjevu 1992. Cilj ove grupe bio je zaštita i očuvanje poslednjih kolonija beloglavih supova u Srbiji čija brojnost je tada pala na manje od dvadeset parova.  Brojnost beloglavih supova počinje polako da raste od 1992. U veoma teškoj situaciji u Srbiji tokom 1990-ih zaštita beloglavog supa opat zapada u kritičnu fazu. 1995. Zavod za zaštitu prirode Srbije odlučuje da preduzme mere pojačane dopunske mere ishrane beloglavih supova tokom cele godine kako bi se sprečilo njihovo izumiranje. 1996 godine konstatovano je prisustvo tri kolonije čija ukupna brojnost je iznosila oko 42 parova. Brojnost beloglavih supova i dalje raste mada dolazi do ponovnih teških situacija. 1999. usled stalnih bombardovanja koje je vršio NATO, kolonija beloglavog supa u klisuri Mileševke (i delimično u klisuri Uvca) je pretprela teška uznemiravanja i pad uspešnosti gnežđenje. Takođe, zabeleženo je nekoliko slučajeva trovanja beloglavih supova u ilegalnim akcijama trovanja vukova u klisuri Uvca i Trešnjice tokom 2000-2001. Konačno, posle brzih intervencije ove akcije su stopirane i nije zabeležen nijedan slučaj trovanja beloglavog supa. Od 2004. Srbija je uključena u veliki međunarodni projekt zaštite lešinara na Balkanskom poluostrvu koji finansisjki pomažu Frankfurtsko zoološko društvo i Fondacija za zaštitu crnog lešinara, a od 2005. i Ministarstvo za životnu sredinu i održivi razvoj i Lige za zaštitu ptica Francuske. U okviru ovog projekta (Akcioni plan za zaštitu lešinara Srbije) Zavod za zaštitu prirode Srbije je u saradnji sa nevladinim organizacijama intenzivirao zaštitu beloglavog supa i drugih lešinara u Srbiji. Brojnost supa i dalje raste i dostigla je najveću cifru od 80-85 parova (60 mladunaca) 2005. godine. Danas, kolonija beloglavih supova u klisuri Uvca je procenjena na oko 75 parova. Ona je jedna od najvećih i najznačajnijih kolonija na centralnom Balkanu.

Sudbina ove veličanstvene, legendarne i veoma korisne ptice je u Srbiji zadnjih godina postala izvesna i pored veoma teških problema koji postoje. Uspeh  zaštite beloglavog supa vraća nadu i može poslužiti kao dobro iskustvo i  model za zaštitu drugih ugroženih i povratak isčezlih vrsta. U teškim i kritičnim vremenima u kojima se nalazi Srbija i druge zemlje Balkana, ostaje nada da će doći bolja vremena kada će ova i druge vrste preživeti i vratiti se na prostore na kojima su oduvek živele.