FLORA

      Bryophyta

      Pteridophyta

      Gymnospermae

      Dicotiledones

      Monocotiledones

  GALS & MINERS

  FAUNA

     Mollusca

     Plathyhelminthes

     Bryozoa

     Annelida

     Nematomorpha

     Crustacea

     Myriapoda

     Arachnida

     Entognatha

     Insecta

     Amphibia

     Reptilia

     Aves

     Mammalia

  CHROMISTA

     Oomycota

  PROTOZOA

     Amoebozoa

  FUNGI

     Entomophthoromycota

     Mucoromycota

     Ascomycota

     Basidiomycota

  LANDSCAPES

  CONTACT

  NEW

     Ovaj lavirintski pauk jedan je od 500 vrsta paukova levkastih mreža (familija Agelenidae) poznatih širom sveta. U celoj Evropi živi oko 150 vrsta.

     Važan karakter familije je izražen par dvosegmentnih zadnjih paučinastih bradavica. Kod lavirintskog pauka one su veoma izdužene – sa drugim segmentom skoro dva puta dužim od bazalnog segmenta. Za vrsne poznavaoce paukova, prisustvo najmanje četiri fine, senzorne dlake (tzv. trihobotrije) na gornjoj strani poslednjeg segmenta, tj. tarzusa prvog para nogu, su važne odlike koje ih odvajaju od drugih familija. Što se tiče veličine, paukovi levkastih mreža mogu se smatrati umereno velikim: mužjak obično dostiže dužinu tela od 8 – 12, a ženka 10 – 14 mm. Glavenogrudni region (cefalotoraks) je žuto-braon boje i nosi dve, široke uzdužne trake, koje se oštro sužavaju na pročelju. Osnovna boja stomaka (abdomena) je sivo–braon; sredinom se proteže siva uzdužna linija udružena sa parovima kratkih belih linija, formirajući šaru nalik na riblju kost. Odrasle jedinke se uglavnom mogu pronaći u julu i avgustu.

     Lavirintski pauk živi na sunčanim, suvim staništima sa niskom vegetacijom i retkim žbunjem i grmljem. Može takođe da se nađe u šumama i rubovima staza, kao i suvim pašnjacima.

     Ova vrsta pauka gradi karakterističnu mrežu, tipično razapetu među travom i niskom vegetacijom; obično blizu zemlje, a retko u žbunju podignutu do otprilike 1m. Ravna površina mreže stapa se sa levkastim ulazom tubularnog skloništa i/ili puta za beg. Iznad ravne površine nalazi se trodimenzionalna mreža od fine paučine za zaustavljanje plena.

     Ako insekt sleti na površinu mreže, pauk istrči iz skloništa, savlada ga ili ubije ujedom. Sebe usmerava na osnovu vibracija koje proizvodi plen. Manje insekte koji se uhvate u lavirintske niti iznad mreže, koje inače nisu u vezi sa samom ravnom površinom mreže, pauk takođe može lokalizovati. Tome potpomažu trihobotrije, koje funkcionišu i kao daljinski senzorni sistem. Postoji mogućnost čak da budu napadnuti i sporoleteći insekti pošto pauk ima veoma kratko refleksno vreme (u proseku 160 msec). Za snalaženje na mreži oči su takodje neophodne. Pauk reaguje na jasne svetle ili tamne objekte u svojoj blizini. Osim toga, prednje srednje oči mogu da detektuju linearno polarizovanu sunčevu svetlost, koja im takodje pomaže u orijentaciji.

     Za vreme perioda parenja, obično sredinom jula, mužjak lupka svojim pedipalpima o mrežu ženke sa željom da se najavi kao potencijalni đuvegija. Ako je ženka spremna da se pari, ona ostaje mirna u svom skloništu, gde se sam čin parenja i desi. Posle mesec dana, početkom ili krajem avgusta, ženka formira veliku belu vreću za jaja. Unutrašnji kokon (prava komora za jaja sa 50 do 130 jaja) obezbeđen je na ivicama višestrukim radijalnim trakama svile i okačen blizu ivice gnezda da slobodno visi. Zid vreće za jaja uključuje tanke strukove svile i dodatno je kamufliran (na primer lišćem i grančicama). Mladi se izlegu iste godine i prezime u gnezdu; hraneći se žumancetom jajeta koje se sada nalazi na njihovom stomaku. Podmladak napušta sigurnost gnezda sledećeg proleća.